| Title | : | Looney tunes (Manično-paranoična istorija srpske književnosti u periodu od 1979-1990. godine, #1) |
| Author | : | |
| Rating | : | |
| ISBN | : | 8652102546 |
| ISBN-10 | : | 9788652102549 |
| Language | : | Serbian |
| Format Type | : | Paperback |
| Number of Pages | : | 178 |
| Publication | : | First published January 1, 1997 |
Da, bila su to teška vremena. Srbija bez romana. Romani bez Srbije. A poslednji čas da se to popravi. Jer, stizali su zloslutni glasi sa trulog zapada: kraj romana se bliži. To se moralo – mislio je Disident – sprečiti po svaku cenu.
Prvi tom manično-paranoične istorije srpske književnosti – kao i naslovna luda melodija, oscilira u misterioznim ubistvima, ratu, sunovratu smisla... Pisci žive svoju književnost a „očevi nacije“ podgrevaju veru da se sve prvo dešava u književnosti, pre nego što se desi u stvarnosti. Krojeći granice nekih budućih imaginarnih zemalja, kao vlasnici i baštinici prošlosti, oni pokušavaju da izmene budućnost iako ona – a to znaju samo pravi posvećenici i pisac ove knjige – više ne postoji. I dok traje putovanje između fiktivnih gradova i stvarnih književnih dela, mrtvi ne žele da budu u svojoj smrti a živi beže iz života, romanom krstare u crnom mercedesu četiri obućara-mistika koji privode zabludele ovčice pravdi i istini Božjoj.
Ako je jedna od osnovnih poetičkih osobenosti moderne književnosti da provocira ustaljen sistem vrednosti, onda ova knjiga unutar svoje manično-paranoične melodije dovodi u pitanje samo postojanje, locirajući „nedodirljive“ nacionalne mitove i njihove posvećenike u crnohumornu perspektivu bliske prošlosti ali i još uvek aktuelne stvarnosti.
Looney tunes (Manično-paranoična istorija srpske književnosti u periodu od 1979-1990. godine, #1) Reviews
-
Kupus, hašiš, Zdravko Čolić i taoizam.
-
Ok, nakon čitanja Fame o biciklistima koja je na mene ostavila dosta bled utisak, a dao sam joj trojku što bi značilo "sviđa mi se" a u mojoj interpretaciji je "osrednja", rešio sam Basari da dam šansu preko 5, trebalo bi, reprezentativnih naslova. I na kraju, moj utisak je: Basara je lenj.
To je glavni problem: lenj je.
Da, lik koji piše jedan roman od oko 300 strana godišnje je lenj. Kako to? Pa tako što izgleda da je sve što piše samo prva ruka. Sad da li je problem u tome što je njegova prva ruka jako dobra ili u tome da on prosto ima neverovatnu potrebu da ispisuje nove stranice teksta u wordu, ne znam. Verovatno i jedno i drugo. -
Volim kad me neka knjiga vuče za nos, provocira i tera na razmišljanje, ali ova ovde dotična mi je sve vreme lupala čvrge i rugala mi se u lice da sam ružan i glupav, i zato će da prođe s 2 zvezdice, pri čemu ovu drugu ja častim bez nekog naročitog razloga.
-
Minimalno usporavanje bi napravilo čudo. Ali, inercija je ogromna i Basara ne umije da uspori.
