Kontraendorfin by Svetislav Basara

Kontraendorfin Reviews

• 
  Exitgirl05

  Mislim da je ovo prva knjiga kojoj sam dala ocenu 1. I to baš nakon što je ovenčana NIN-ovom nagradom.
  Basaru nikad nisam čitala, osim par kolumni u Danasu što nije dovoljno da se stekne utisak o njemu kao piscu.
  Odakle početi? Da li od vrtenja istih teorija u krug? Da li od trećerazrednog humora? Ili evidentnih kompleksa od velikih pisaca? Basara tvrdi da je ovu knjigu posvetio razbijanju srpskih mitova. Iskreno, ni jedan opisani mit mi nije razbio. Možda zato što su za mene davno razbijeni ili što nikada u njih nisam ni verovala.
  Bilo je ovo pravo mučenje. Stoički sam izdržala iako sam na momente razmišljala da je batalim. I žao mi je. Bolje da sam je batalila.
• 
  Uroš Đurković

  Basarina književnost daleko prevazilazi ono što on može da kaže o njoj, što je svakako bolja varijanta od suprotne, danas mnogo češće. Pisci su često elokventniji u marketingu, nego u samim delima. Uz to, odmah je jasno da nešto ne valja kada priča o književnom životu biva zanimljivija od same književnosti. I nije to samo do uvek prisutne zavodljivosti tračeva, već do idolopoklonstva pakovanja – mašnice na ništa. A možda je sve ovo zapravo reaktivan fenomen – gde pričom o (para)književnosti pokušavamo da nadomestimo to što savremena književnost ne korača sa savremenim čitaocem, već mimo njega.
  
  Šta god da je slučaj, Basara, svestan svega spomenutog, korača sa ovim vremenom, takvim kakvo jeste, ali možda je i previše u njemu. Kada bi se iscedilo sve ono što je dnevnopolitičko i lokalno-kontekstualno, knjiga bi spala na nekoliko slovca. Što jeste, koliko god bilo zanimljivo ponekad (u glavi mi i dalje savršeno zabavna slika Ljiljane Habjanović Đurović, koja letucka voznesena iznad Kališa) veliki minus. Takođe, Basara nije pisac raskošne imaginacije – njegov opseg je iz knjige u knjigu prilično predvidljiv i očekivan – međutim, kao retko ko u srpskoj književnosti pravi neverovatno sveže kombinacije i superiorno kroti jezik. I o tome se začuđujuće malo pričalo – mislim da je Basara, zapravo, odličan stilista. Ako imate kilometarsku rečenicu sa više vrhova i više provalija, u kojima ima mesta i za smeh, kolut očima i gađenje, a vi se sasvim lepo krećete kroz nju, ne može se govoriti o netalentovanom biću. Imao je Igor Perišić odličnu opservaciju o „karnevalizaciji nagore” kod Basare – gde su, za razliku od uobičajeno shvaćene karnevalizacije u kojoj imamo slavljenje telesno-materijalnog načela kao emancipacije od srednjovekovne hijerarhije, neki stavovi dobili toliko radikalan oblik, da svaki čovek pri zdravoj svesti ne može da bude saglasan sa njima. Basarin tekst tako želi da se, na jedan iščašen način, vrati u srednjovekovnu špilju i to preko mora ovovremenih banalnosti i okolovremenih pričuckanja. Samo što je ta željena jazbina unapred razrušena, a i da nije, čekala bi samo one koji je ne priželjkuju.
  
  I, kako god to ko doživeo, „Kontraendorfin” ima, uz sav svoj lokalni i potencijalno ograničavajući karakter (često sasvim namerno neukusno pljuvanje ličnosti, prilika i vremena) i zaista bogatu asocijativnu mrežu (od Biblije do Matrix-a), kao i sjajan doživljaj đubrišta – posebno u metafizici evrodizela, gde se govori kako su dinosaurusi, pteorodaktili i svi izumrli stvorovi, doživeli neku vrstu retroaktivnog genocida, jer se od ostataka njihovih nataloženih tela napajaju vozila.
  
  Napraviti karikaturu od sveta koji je karikatura nije lak zadatak i potrebno je dodatno ogaditi ono što je već gadno i prezačinjeno već načiniti, a besmislice besmislicama dovesti do duvara, tamo gde su neodbranjive. Kontraendorfin je, inače, hormon koji samo luče balkanski narodi. I ima razloga zašto ih luče. To je jedna, koliko zabavna, makar toliko i nesrećna priča, a radioaktivno upozorenje na koricama nije tu samo zbog lošeg dizajna.
  
  Iako je ovo jedno od najboljih Basarinih izdanja i, sasvim moguće, dobitnik (n)ovog Nina, tekuća dešavanja vezana za silovatelje, toliko su me potresla i razgnevila, da mi ceo ovaj roman, spram te muke, deluje kao jedna informativna musaka u mešalici za beton. I samo razmišljam ovih dana kako svi treba stalno da se bunimo i kada je najbolje, a kamoli kada je najgore, a da decu ne učimo da se bune, upravo zbog pobede forme nad sadržajem, zbog „duha nezameranja”. Ta odvratna mantra – ćuti i ne pravi probleme – usadila se u kosti i onima kojima nikad nije neposredno izrečena. Jer pobuna je, u svojem najboljem smislu, a to je onda kada je izvorna i potkrepljena, nešto plemenito. U suprotnom, imamo razne lažne pobune – buku koja samo podržava poredak.
  
  A nisam siguran da li iko zna šta bi odgovarajuća pobuna bila u književnosti danas. U književnosti, za književnost.
  Da znam, rekao bih.
  
• 
  Ratko

  Могао је ово бити један солидно написан постмодернистички роман.
  Басара свакако зна да пише и, морам рећи да ми је прва четвртина била чак и занимљива. Међутим, инсистирање на скатолошком хумору, гротеска надувана до баналности, коришћење потпуно нескривених, прозирних алузија на скорашње и догађаје из даље прошлости, дневно-политичко политикантско разрачунавање са некима, врло брзо су ми утисак знатно умањили.
  Овако нешто (можда) може да прође као колумна за „Данас“, „Курир“ или који други таблоид; као књижевност јааако тешко.
• 
  Momčilo Žunić

  Logorejne (malne gonorejne) krhotine zabasalosti u Basaru:
  
  - Metastaze famozno-kolumnaškog "ćabljezganja"
   i alkoholicarsko-kafanskog "dosetničarenja" u famoglasno romaneskno;
  
  - Kačkanje u sopstvenom manirizmu: u koje god recentnije Basarino delo da se prikačite vi ste u "Kontraendorfinu", i vice versa: basarijansko-mebijusovska vrpca:
  a) Utapanje, davljenje i "ogovnavanje" monofonijom;
  b) Tema/metaforika bolesti (kao fiziološki-društvene kategorije), premda smo svi mrtvi već odavno: šifra Gogolj;
  v) Gnojenje, truljenje i valjanje - ljuljuškanje mu dođe sladunjavo - u kalu materije koja svoje područje širi i kroz vukovsko-narodski govor imanentnan i autorskom glasu: Niko nije pošteđen: Spolovilom ćeš me, spolovilom ću se!;
  g) Porno-potkopavanje pojedinih kultur-figura: Vuka i Dobricu Ć, ovde zamenjuju Andrić i Desanka Maksimović,... kasnije, dopišite po želji prateći kolumne;
  d) žanr: soteriološki purgativ i porno-skatološka burleska jer je stvarnost senkrup;
  ...
  
  - Efekat bernhardovske pripovedne mikrofonije "reče ovaj-da reče onaj-da reče..", uz neizbežno autošovinističko autopilotiranje;
  a) Istini za volju, višestruko posredovana dijegeza vrhuni se i kod Andrića: otud se ovo čita i kao kamuflirano omašče;
  a1) Na izvestan način putem (parodično-ironične) detronizacije dobili smo zaobilaznu pohvalu: erazmovski štos;
  
  - Preletaštvo i podobnost Desanke Maksimović (uz hiperproduktivnost, naravno) i Ive Andrića mogli bi se zrcaliti upravo iz pozicije onog (autora) koji ih blati ili "blati" - kako već želite da se uzme - avaj, avaj, avaj, ALI fordžiluk na svoj račun izostaje;
  
  - Podsetnica: ispitati da li, kako i zašto Basara želi da parazitira na logoreji Konstantinovićevih romana;
  
  - Govnografizacija: Basara kao izokrenuti kralj Mida, čega god se dotakne pretvara ga u ...:
  A) Osim ako to nisu Novica Tadić i Miodrag Vuković! Da, zaista, zaista vam i ja kažem, čitajte, čitajte ih, bez bojazni, jer oni ne podležu basarijanskoj alhemiji...
  
  - NIN: Basara: Velikić: D. Ćosić=2:2:2;
  (Tragamo za Davičom eksju-postmodernističkog ne-doba; nije li on sa ovako prilježnim "radnim beskrajem" štancovao knjigah?!)
  Ehm, da, ne valja im kiro-lingvo-dijagnoza!
• 
  Srđan Strajnić

  I da ništa od Basare nisam čitao već samo video sa koliko strasti ga napadaju Šešelj i Bokan, odmah bih bio na Basarinoj strani. Ali, pročitao sam ne znam koliko njegovih knjiga uključujući i Endorfin pa mislim da mogu da kažem par reči. Basara polarizuje čitateljstvo po političkoj liniji ali nije on predstavnik ni prve ni druge Srbije - on je predstavnik liberalne Srbije, koja je na meti i jednih i drugih. Zato tolika pizma prema njemu. Nemoguće ga je razumeti ako niste upoznati sa političkim/kulturnim miljeom Srbije i to ne samo sadašnjim već i onim iz bliže i dalje prošlosti. To njegovo rušenje mitova (što je mit veći, to se Basata snažnije obruši na njega) nije tu da sablazni, već da prodrma - da nas natera da razmišljamo a ne da slepo sledimo. Nisam se uvek slagao sa njegovim metama (Vuk Karadžić, na pr.) ali i tada je davao materijala za razmišljanje. O duhovitosti njegovih pisanija neću trošiti reči - retko se pri čitanju knjiga glasno smejem kao uz njegove knjige. Naravno, taj humor apsurda prija samo onima koji vole takav humor. Što se NINove ili bilo koje druge nagrade tiče, ona zavisi od sastava žirija. Da su Bokan i Šešelj žirirali, Basara ne bi ušao ni u najširi izbor, a nagradu bi dobio neko drugi. Da li ju je zasluženo dobio, ne mogu da kažem dok ne pročitam više romana iz konkurencije.
• 
  val

  'Dr Sandra V srknu gutljaj gorkog lista i reče hajde da to postavimo ovako: Politika i Večernje novosti su bile Sarajevski atentat, moj klitoris je bio Gavrilo Princip'
• 
  Mirsen Mutabdzija

  Ne mogu dati 5/5 jer je knjiga većim dijelom, studentski rečeno - dvosemestralna. Potrebna je posebna naviknutost na autorov stil i kazivanje, da bi čitanje Kontraendorfina moglo da bude potpuno uživanje.
  
  Autor u ovoj knjizi ima sve što bi ga, nadam se u skorijoj budućnosti moglo definisati kao jednu od svijetlih tački trezvenog, časnog i objektivnog prepričavanja naše gorke zbilje.
  
  Problem ostaje što ga uglavnom čitamo jer se duboko slažemo sa njim. Procentualno, to je nekih skoro pa dvocifren broj čitalaca (u Srbiji).
  To je i dalje nedovoljno za promjenu svijesti, od koje je, izgleda i sam autor digao ruke.
• 
  Sladjana Kovacevic

  Svetislav Basara-Kontraendorfin
  "Rekoh već,reče Andrić,reče Stojković,da je drugarica Velimirov..."
  Delo koje za podnaslov ima ambicioznu reč "Disertacija" a što bih ja nazvala
  Kafanska istorija iz treće ruke.
  Utisak je isti kao kad uđete u bilo koju seosku kafanu. Obično tu bude neki podnapiti čika koji krene da pretresa događaje u kojima je učestvovao ili o kojima je čuo. Od početka sveta pa dokle stigne,to jest dok god ima zaludnih posetilaca koji mu plaćaju piće.
  E sad,nekad je jako šarmantan i duhovit,nekad s kiselim osmehom klimate "da,takvi smo ti mi" a nekad rezignirano kolutate očima. U najboljem slučaju,samo navodi očigledno. U najgorem su to lični utisci i mišljenja. Demistifikacija Ive Andrića i Desanke i drugih "režimskih pisaca i slikara" mi nije izazvala ni bes ni želju da čupam kosu ili okarakterišem pisca zavidnim. Samo neupućenim. I žalost-koliko dece u Srbiji danas zna ko su Andrić i Desanka Maksimović. Da bi se nešto kritikovalo prvo se treba podsetiti šta su ti ljudi stvorili. Na današnji "loša reklama je ipak reklama" način,Basara ih više mistifikuje nego demistifijuje. Čitajte Andrića,čitajte Desanku.
  A hoćete li platiti piće i nastaviti predstavu ili ćete promeniti kafanu,od vas zavisi. Ali ako ste konobar koji radi duplu smenu,jedva čekate da odete kući. Naslušali ste se tušta i tma istih priča i sve u vama vrišti "Fajroooont."
  Od mene ✒sedmica7️⃣ Razlaz sad 😁
• 
  Dragan Nanic

  Nekako sam se izborio sa ovom knjigom. Nemam običaj da odustajem ali ovde me je Basara prilično izazivao. Čak sam se čitajući setio i profesora sociologije iz srednje škole (a davno je to bilo i obično mi nije blizu pameti) kako objašnjava razliku između kiča i šunda - kič teži zadovoljavanju plitkih potreba a šund je uzrokovan (ili namenjen) teškim (uglavnom seksualnim) poremećajima. I onda sam vagao gde bih svrstao ovu knjigu.
  
  Nemam ništa protiv tračarenja, ali ovde Basara pribegava tračarenju koje svako malo sklizne u različite vulgarnosti najnižeg tipa. Čak i ako je to osmišljeno kao odraz društva, to je ono društvo koje bi trebalo menjati (a ja se i dalje nekako nadam da ne predstavlja većinu, mada brojni dokazi pokazuju suprotno) a u ovom romanu nisam video nijednu naznaku bilo osude, bilo težnje za promenom.
  
  U pseudo-dokumentarnom stilu, slično dnevničkim zapisima, prepunim ponavljanja do besmisla i borbe u samom sebi sa Andrićem gde je on čas najgori čas najbolji u datom okruženju (i baš zbog toga što je to okruženje bio njegov svestan izbor da postane najbolji ponovo postaje najgori), preko pomena raznih više i manje poznatih pesnika i slikara do iskliznuća u opsednutost kolima opel astra i evrodizelom kao da je želeo da iskopira Tišmin roman za koji je Tišma (zasluženo) dobio NIN-ovu nagradu verovatno se potajno nadajući da će time i sam osvojiti NIN-ovu nagradu (što se i desilo, mada ni sam ne znam kako. Možda žiri NIN-ove nagrade ima neki skriveni fetiš prema kolima, neku neispunjenu ljubav ka automehaničarstvu).
  
  Uporno sam tražio ovde literaturu, mada mi je i sam naslov nagoveštavao da to nije bio Basarin cilj (nije se potrudio čak ni biti malo inventivan, samo je ubacio kontra ispred endorfina).
  
  Banalno, dosadno, naporno. Žali Bože vremena.
• 
  Daniela

  Nisam istomisljenik sa piscem po mnogim pitanjima, ali je talenat na kakav se retko nailazi , duhovit, intelektualno stimulativan i izvanredan pisac.
• 
  Bojana

  Jedna od rijetkih knjiga koje sam htjela da prekinem na pola. I izgurala sam do kraja, ali ne znam je li to bila pametna odluka. Druga ⭐️ samo zbog kraja. Citava knjiga mi je kao jedna velika trac partija.
• 
  Ana Mattuzzi

  Basara exposed many interesting ideas in this novel. I can understand all the bitterness, but nothing's as black and bad in Serbia and it's history, as it's described here. Simply because it's not so much better anywhere else. The book lacks some optimism.
• 
  dino redzepagic

  Uh..
• 
  isidora

  Par sjajnih momenata, ali mi je cela knjiga bila izuzetno naporna za čitanje i to ne na dobar način.