Herkul by Miljenko Jergović

Herkul Reviews

• 
  Biljana

  ''Ali dok od mišljenja o drugome još i može biti nekakve koristi, premda ni to nije pravilo, misleći o sebi, čovjek nikad ništa pametno ne smisli.''
  
  Podijeljen u četiri cjeline - Herkul, Zoran, Ćumur i Izveštaj o događaju, roman Herkul Miljenka Jergovića priča je o ljudima koji su u svojim zrelim godinama svjedočili raspadu bivše Jugoslavije, te iz njihove naracije saznajemo detalje života u predratnom Sarajevu i Zagrebu. 
  
  Zoran nam priča o skandalu na koncertu koji je slovenačka grupa Albert Fish održala u Sarajevu, a koji će prema nekima biti suptilni povod za raspad Jugoslavije, njegovom novom životu u Beču i pokušajima da zaboravi na svoj jugoslovenski identitet. Anto Gavran, zvani Ćumur nam priča o ratnim doživljajima koje je kao general hrvatske vojske doživio na ratištima u Hrvatskoj i Bosni, a najviše o njegovom najvažnijem životnom djelu - sinu Herkulu.
  
  U poslednjoj cjelini romana, dvije hiljade dvadeset i neke godine, u noći kada fudbalsku utakmicu u Beogradu igraju Srbija i Hrvatska, jedan događaj pretvoriće tu noć u sve ono što se već dogodilo i što nad nama stoji kao opomena - činjenica da je ovo podneblje bure baruta, da fašizam uvijek čeka pogodan trenutak da se razbukta, a da mediji požar gase benzinom i stvaraju lažnu sliku sa izuzetno prisutnom netrpeljivošću.
  
  Jergović piše oštro, bez kompromisa prema suočavanju sa prošlošću koju popularizuje desnica potpomognuta mlakim reakcijama Evropske unije, i ujedinjavanjem događaja iz prošlosti i budućnosti opominje na zamke naslijeđa naroda bivše Jugoslavije, zbog čega je ovaj roman istovremeno smiješan i strašan i podsjetnik da živimo na trusnom tlu na kojem uprkos svemu želimo izgraditi ličnu i kolektivnu budućnost.
• 
  Goran Vujinović

  Zastrašujuće je koliko je balkanska stvarnost baš ovakva kao u Jergovićevom romanu. Još je strašnije što, i ono što nije, lako bi moglo biti.
• 
  Amina Hujdur

  Nijedan pisac sa južnoslavenskih prostora ne može bolje proniknuti u psihu napaćenog balkanskog čovjeka, od majčine utrobe zatrovanog nacionalizmom koji mu još preko pupčane vrpce majka ostavlja u amanet, kao što to može Jergović.
  U romanu Herkul bavi se sveprisutnim i aktuelnim problemom nacionalizma koji nas prati gdje god da od njega pobjegnemo.
  Problem psihe dijasporaca, srpske porodice koja se nakon rata '92-95'.seli u Beč tražeći utočište daleko od sukobljenog Sarajeva i nekadašnje Jugoslavije. Oni bježe, ali Jugoslavija ne bježi iz njih, prati ih na svakom koraku i oprezno vreba.
  
  Sudbina hrvarskog domobrana iz posljednjeg rata će biti usko povezana sa smrću ovog sprskog para.
  
  “Tih godina geleri su isplivavali iz živih tijela. Neko bi vrijeme ostajali ispod, a onda bi probijali kožu i izlazili van. Bilo je to kao kad djeci ispadaju mliječni zubi”.
• 
  Jelena

  „Herkul“ je roman od tri celine. Prvi deo je priča o (posle)ratnim sarajevskim emigrantima i periodičnim povratnicima, njihovom životu na i između dva jezika i onom što se zbivalo debelo pre odlaska. Možda je ovo čak najviše priča o tome od ili iz čega si otišao i čemu ili u šta se vraćaš, što nikako nije i možda ne može biti isto, iako je u pitanju ista geografska širina i dužina, isti grad, iste ulice. Druga priča je intervju sa ratnim veteranom HVO, dovoljno bizarnim likom da bude Gavran zvani Ćumur. To otprilike ide onako kako biste zamišljali anegdotska prisećanja jednog paušalnog sociopate, koji jedva dočeka prve naznake nekog pičvajza, pa da ide da sve divno i svetlo „naše“ brani od „njih“. Treći deo „Herkula“ je najosobeniji, smešten u blisku budućnost, kada lokalni javašluk uništi turističku sezonu na hrvatskom primorju i kada jedan pasivni kraj postane odgovoran za lavinu koja se iz toga pokrene. Ova završnica je vrlo specifična u svakom smislu, specifična u odnosu na prethodna dva dela i specifična u odnosu na Jergovićev dosadašnji opus.
  
  „Herkul“ zapravo funkcioniše kao (SF filmska) trilogija stare škole: Prvi deo vrlo dobro postavlja temelje i budi interesovanje i saučešće, drugi deo predstavlja maestralni vrhunac dramskog sukoba, treći privodi kraju sve te niti, ali je zato klimav kao babini zubi (što bi rekao moj pokojni deda). Emigrantska priča je zaista dobra. Jer je i promišljena i emotivna, i poznata i vrlo realna, i lična i svačija i, eto, jednostavno stvarno dobra. Ona zahteva vrlo veštog pisca, sposobnog i da emotivno pristupi svojim likovima, ali i da oblikuje njihove emocije, koje oni pak upućuju čitaocu. Veteranova ispovest stravično žulja i najbolji je deo. Najbolji je jer žulja i žulja jer je najbolji, povratna sprega. Ta nesretna budalčina Ćumur ima neki svoj osobni život, ima ličnost, ima svoj duhovni i emotivni sadržaj. I koliko god njegov rezon bi nakaradan i nakazan, koliko god Ćumur bio (namerno) preteran u svakom smislu, on je jezivo životan i zamisliv. Iako srećom ne znaš nijednog Ćumura, možda je on čak opipljiviji od ove „obične“ porodice iz prvog dela, kakvih znaš na desetine. Tu već nije dovoljan ma koji sjajan pisac, nego je potrebna Jergovićeva veoma osobena veština da najokorelije zlikovce predstavi kao ljudska bića. Ne zato što je to neko čudno čudo, jer ovo i ovakvo zlo jeste tipično ljudsko, nego zbog one nelagode usled toga što mi (ili evo: ja) baš i ne bismo da su to ljudska bića. Na kraju dolazi distopijska farsa iz provincije, ali sa svetskim odjekom, gde meni smeta ono mi smeta kod svake satire. Ako će da bude ono što jeste, ako će jasno da prenese poruku i porugu, ako će da očigledno i otvoreno kritikuje ono što bi bilo i za mnogo više od puke kritike – satira nikako ne može da bude suptilna. Tako je i ovde sve zaoštreno i zategnuto do pucanja, sve pršti od gradivnih motiva, sve je prevršilo svaku meru, puca se iz sveg oružja. Ne može tu biti prostora za bilo kakvo tanano tkanje, ovde se ide maljem. U krajnjem slučaju, ne možeš nekome sofisticirano zabosti prst u oko. Na svu sreću, ovo nije tip satire koji pokušava uz to još da bude i zabavan, a od kojih ja obično dobijem mali nervni slom. Ovo je smrtno ozbiljno i ogrezlo u crnom, crnom cinizmu koji nastaje iz očajanja i gorčine nad društvenom i ljudskom zbiljom. Ja cinizam ne volim, iako ga razumem. Razumem ga kao (možda) malko intelektualniju reakciju na nemoć pred naopakim (dok bi emotivnima reakcija verovatno bila debela depresija), ali ga ne volim upravo kao potvrdu te krajnje nemoći. Najgore kod golog pesimizma je kada ne možeš da mu nađeš rupu u logici. Tako je nekako i ovde: Sve je grubo i gorko i gnevno, ali je previše dobro potkovano da bi tek tako mogao da ga otpišeš kao preterano.
  
  Ako dovoljno proširimo i rastegnemo pojam, onda bi „Herkul“ imao neke odlike angažovane književnosti. Što po sebi nije ni dobro ni loše, samo je jedan od utisaka, a tu se, po pravilu, književnost povlači u stranu što je poruka snažnija. Ta poruka je ovde crnilo nijanse „blacker than the blackest black , times infinity“, a mogućeg rešenja nema ni u naznakama. Životno je jezivo što je ovakvo ogorčenje krajnje razumljivo. Književno je ogromna šteta što mu ni blizu nije potreban pisac Jergovićeve izuzetnosti i sposobnosti.
• 
  Tatjana Sarajlić

  Jergoviću je teško naći manu. Ovaj romančić je drugačiji od onoga što sam od njega navikla, ali svakako odličan. Roman o mržnji, ukratko. Na nju je narod sa ovih prostora osuđen, a moglo bi se reći i zadojen. Svega smo svjesni i sve ovo gledamo skoro pa svakodnevno, ali ipak, tužno je vidjeti na papiru.
  
  “Tih godina geleri su isplivavali iz živih tijela. Neko bi vrijeme ostajali ispod, a onda bi probijali kožu i izlazili van. Bilo je to kao kad djeci ispadaju mliječni zubi”.
  
  "Kada je istina očigledna, nemoguće ju je izreći riječima. Ono što se riječima ne može izreći to i ne postoji."
• 
  Amabilis

  Ovdje su suprostavljena dva pogleda na svijet preko dva glavna lika od koji su oba "sakata", nepotpuna, uskraćena.
  Prvi lik je general HVO-a, koji se borio u ratu u Bosni i izašao kao "pobjednik" ili se njemu bar tako čini, čovjek odlučne reakcije, koji ne kalkulira puno, drži se strogo svojih usađenih vrijednosti koje ne propituje dublje, krut i bezobziran. Drugi lik je intelektualac koji je nakon ratnih zbivanja u Bosni napustio svoj kraj i sad negdje vani lebdi ni na nebu ni na zemlji, u strahu i od svoj sjene,nesiguran, dozlaboga iritantan nepostojanjem u sebi one zdrave doze grow-a-pair energije.
  A kad se takva dva svijeta sudare, strada onaj mekši, nježniji.
• 
  Раде Станишић

  3.5
  
  Врло занимљива и специфична критика, прије свега национализма, али и политике и медијске манипулације.
  Подијељена у 4 цијелине(од којих први нема неки садржински значај), књига нас 2ом и 3ом цијелином упознаје са два тотално различита лика која, сплетом околности, у 4ој цијелини један другом улазе у живот и заувјек га мијењају. Међутим, нису њихови животи једино што се мијења, напротив то је можда чак и најмање значајно.
  
  Тема је врло осјетљива, али је представљена оштро, прецизно а на неке моменте врло подругљиво и сатирично. Стил писања је шарен и не бих могао да нађем адекватан опис јер писац заиста вјешто мијења начин на који описује али и перспективу оног који описује.
  
  Што се тиче саме радње она и није толико важна колико и сама порука која се крије иза ње. Главно дешавање се одвија уочи фудбалске утакмице између Србије и Хрватске, али много већи значај имају ствари које су се десиле прије тога, а нарочито непосредно после утакмице.
  
  На крају, рекао бих да је писац имао генијалну замисао и да је на суптилан начин послао много порука, али и да је уједно директно дао критике национализму и свему ономе што он доноси нашем друштву. Ипак, чини ми се да је књига могла много више и да је писац поставио одличну основу за врхунско разрађивање теме, али да је није у потпуности и искористио.
• 
  Prerazmišljavanje - Katarina Kostić

  "Jesi li se ti to vratio?
  Odjednom više nisam znao kako da se ponašam i kako da govorim, pa mi se učinilo da ću najbolje proći ako progovorim njemački, ako im pokažem da ja već mislim na njemačkom, da sanjam na njemačkom i da sam ovdje kao Nijemac, kao Austrijanac, i nemam nikakvih pretenzija na ovo mjesto, nisam iz Sarajeva, nikad iz Sarajeva nisam bio."
  
  Razmišljam o tome zašto me je ovaj junakov osećaj ovoliko pogodio, o tome kako se autor zgodno ogradio od patetičnog horskog tumačenja da smo "svi mi postjugosloveni Herkul" a opet zadržao mogućnost da većinska postjugoslovenska (književna, navijačka i medijska) istina jeste, i da se vratim pisanju dnevnika.
• 
  Marijana Lazic

  Ako ste pročitali sinopsis sa kraja knjige, on opisuje samo treći deo. Knjiga počinje pričom Srbina iz Sarajeva koji se sa ženom seli u Beč i tamo započinje novi život pokušavajući da zaboravi stari. Potom dolazi intervju poznatog hrvatskog generala i heroja ratova u BiH i Hrvatskoj, prostog čoveka, Herkulovog oca. Konačno, treći deo spaja njihove živote, što deluje kao okidač lančane reakcije ludila na našim prostorima.
  
  Kao osobi koja je sa jednim koferom došla u Beč da okuša sreću (doduše ne vođena ratom kao Jergovićev Zoran) i kao nekome ko će odgajati decu na nemačkom govornom području, meni je prvi deo knjige bio najupečatljiviji. Čitala sam ga sa knedlom u grlu. Verno je oslikana svaka misao, svaka briga, pa su i moje duboko zakopane emocije isplivale na površinu.
  
  I Zoran i general Anto, pravi su predstavnici našeg mentaliteta. Ne Zoran srpskog a Anto hrvatskog, nego su obojica tipični predstavnici ljudi sa naših prostora, predstavnici školovanih i neškolovanih, predstavnici odbeglih i ostalih.
  
  Treći deo knjige je satiričan prikaz naše bliske budućnosti. Kako bi ona mogla izgledati ako bismo nastavili da zalivamo taj gnev koji se još krije u ljudima, ako ne bismo ništa naučili iz svih tih prokletih ratova.
• 
  Katarina

  Iskreno se divim Jergovićevoj inspiraciji i pisanju, ne samo u ovom romanu, već generalno. Ako govorimo konkretno o Herkulu, potresan je na toliko načina. I dok za mnoge pisce koji pišu o posledicama raspada Jugoslavije, o ratu i porastu toksičnih nacionalizama, imam utisak da ih mogu razumeti samo ljudi sa ovih prostora, Jergović je sasavim drugačiji. Osoba bilo koje nacionalnosti mogla bi da saoseća sa težinom koja se krije iza njegovih rečenica. Pored toga što Herkul ostavlja neverovatan emotivan utisak na čitaoca, Jergović u ovom romanu iskazuje apsolutnu suštinu današnjih političkih prilika u zemljama bivše Jugoslavije. I mada su predstavljeni događaji sasvim fiktivni, nije teško zbuniti se i projektovati ih u stvarnost. Ako nastavim da pišem svoje utiske i o narednim Jergovićevim romanima koje budem čitala, mislim da će moja glavna impresija biti da je on jedan od najvećih pisaca svih vremena, svakako na ovim prostorima, a verovatno i šire.
• 
  Marija Milošević

  "Dobra vijest je nikakva vijest. Dobra vijest ostaje neobjavljena, ili neusporedivo slabije plasirana od loše vijesti. Vijest koja ozloglašava državu stostruko je manje atraktivna od vijesti koja na zao glas dovodi i najbeznačajnijeg pojedinca."
• 
  Ahmed Kosovac

  Nekada imam osjećaj da o identitetu više otkrivam čitajući Jergovića, nego gledajući se u ogledalo. Tako i ovaj put.
• 
  Klaudyna Maciąg

  "Herkules" Jergovicia ukazuje zatrważającą wizję przyszłości, w której stare niezabliźnione rany wciąż są rozgrzebywane, co w konsekwencji doprowadza do wielu ludzkich tragedii. Portretując (głównie) chorwackie i serbskie społeczeństwo przyszłości, autor pokazuje nam, co się stanie z Bałkanami, jeśli ludziom nie miną nacjonalistyczne zapędy.
  
  "Tu radość brzmi jak groźba".
  
  Nieprzypadkowo punktem zapalnym wydarzeń staje się piłkarski pojedynek pomiędzy Chorwacją i Serbią. Ale zanim do tego dojdziemy – i zanim zorientujemy się, jak gęstą sieć wydarzeń tka autor – poznajemy wielu bohaterów i wiele historii naznaczonych trudną przeszłością. A gdy już się one złączą... wszystkie klocki zaczynają układać się w sensowną, acz bolesną, całość.
  
  "Nagle widzę siebie w ich oczach jako Serba. I żeby się obronić od tego obrazu i od wszystkiego, co mógłby znaczyć, oni stają się dla mnie Chorwatami. Tymi Chorwatami z drugiej wojny światowej, tymi, którzy torturowali i zabijali ludzi w Jesenovcu, tymi, którzy w tej wojnie w Žitomisliciach zburzyli cerkiew i klasztor, i nagle ja jestem tym, komu cerkiew została zburzona, choć nie umiem się nawet przeżegnać".
  
  Niewygodne to wszystko było, bardzo niełatwe w odbiorze, ale to ważna, interesująca pozycja, po którą warto sięgnąć.
  
  "Zużyłem ponad pół życia na próby stania się Austriakiem, po którym nie da się poznać, że kiedykolwiek był kimkolwiek innym niż Austriakiem. I kiedy patrzę na swoje dzieci, jestem wciąż jednakowo dumny, że są Austriakami i nikt nie rozpoznaje w nich innego pochodzenia, nic ich nie zdradza, do nikogo nie należą. Mogą być w życiu kim tylko chcą, dla mnie liczy się jedynie to, że są Austriakami".
  
  
• 
  Andrea

  Realno, ne čitam često knjige pisaca sa ovoga područja jer nekako ne volim da se vezujem za ovu našu "situaciju" i na taj način. Jergovića, iskreno, nisam prije čitala, i vidim da je to bila graška.
  
  Herkul je, zaista, fenomenalna knjiga na mnogo načinam. Ponajviše što je toliko relano napisana, da bih ponekad pomislila da ovo ipak nije fikcija.
  
  Ljudi, kao što je Ćumur, znam na pretek. I ti ljudi, baš kao i on, ne mogu da objasne šta je to što ih vuče da mrze druge i zašto sve vide kao prijetnju egzistenciji njih i njihovog naroda. Mogla bih esej napisati o ovoj knjizi, ali dobro je što je i moj momak pročitao, pa barem možemo zajedno diskutovati o njoj :)))
  
  Uglavnom, sve preporuke! A mogla sa još šta od Jergovića pročitati.
• 
  Jovana Kuzmanović

  Jaka, teška satira bez ijedne reči viška. Odlično izgrađeni likovi, britak jezik, humor, prepoznatljiv njegov stil, ali lišen nepotrebne patetike. Meni najbolji njegov roman dosad, mada ga nije bilo lako pročitati. Ostavlja osećaj jeze, još dugo, dugo...
• 
  Helena Truchla

  Don’t be fooled by the description, wars in former Yugoslavia are again the main theme. Out of three quasi separate stories, I liked the first one best. Last one, partly dystopian partly satirical, was at the same time unfortunately too absurd and long.
• 
  Jelena

  Ono što je u Herkulu izmaštano zapravo bi moglo biti i realno događanje, ma koliko jezivo se činilo, nažalost. Kao što su realni i likovi i sudbine Zorana i Ćumura, kao dvije strane novčića. Mislim da niko s takvom lakoćom ne može prikazati sve te nijanse bolje od Jergovića.
• 
  Daniela

  U pocetku mi se knjiga jako dopala. Odlicna razdrada I prikaz likova, posebno Gorana. Medjutim ritam nije uravnotezen. Poslednji pasus smandrljan I ubrzan u poredjenju sa prva 2 koja su licila na duzi uvod .
  Duhovit i interesantan pisac, to stoji.
• 
  Bruno

  Odlična knjiga! Jako mi je drago što nakon Mame Leone nisam odustao od Jergovića. U moru knjiga koje pišu o ratu na sličan način, Jergović je tu temu u ovoj knjizi obradio kroz jedinstven i satiričan stil! Treći dio knjige me je naveo na smijeh do suza. 😂😂😂
• 
  6ykmapk

  3.5⭐
• 
  Ivana

  Svojim prepoznatljivim stilom, Jergovićeva satira opisuje stvarnost u kojoj smo odrasli i u kojoj živimo i iz koje nerijetko želimo izbjeći. Bez imalo susprezanja prezentira stanje uma ovih prostora i njegovu osakaćenost. Vrlo duhovit, ali i vrlo ozbiljan opominjajući roman.
• 
  Antonio Oroz

  Knjiga počinje u nostalgičnom tonu ratnih izbjeglica, pretvara se u ispovijest jednog generala kojem nedostaju maniri i na kraju se sve pretvara u priču o kolapsu društva koje je zatrovano ideologijom. Priča postaje sve napornija, pomalo nerazrađena, ali zagolica maštu. Nije to štivo koje se pamti, ali solidna zabava za jedno poslijepodne.